Deverika

(Abramis brama)

Deverika takođe pripada šaranskom rodu. Telo joj je spljošteno i izdignuto sa bočne strane pa izgleda poput dlana. Manji primerci su srebrnkaste boje, dok krupniji primerci imaju tamnozelenkasta leđa i nešto tamnije telo. Kod deverike je izuzetno upadljivo analno peraje po kome se razlikuje od Crnooke deverike (Abramis sapa) (na slici dole) kod koje je ovo peraje znatno duže i koja naraste najviše do 30cm. Prava deverika može narasti do 70cm i dostići težinu oko 5kg. Najcešce stanište deverike su reke, ali se sreće i u jezerima i kanalima gde ima dovoljne dubine i dovoljno kiseonika. Kao i većina ostalih ciprinida i deverika je jatna riba, bez obzira na uzrast. Jato je uvek uniformno, sastavljeno od jedinki približno istog uzrasta, i na područjima koja nisu izrazita hranilišta i mrestilišta, uglavnom se srecu čista jata deverika. Samo na hranilištima i mrestilištima u ulovu se pored deverika mogu naći i ostale "bele ribe", kao protfiš, bodorka, itd. Aktivnost deverike zavisi pre svega od doba godine, koje određuje temperaturu vode, i od doba dana, koje određuje dinamiku ishrane. Preko zime, deverike se krtože, osim u slučaju da pronađu područje priliva toplije vode (termocentrale, kanalizacioni izlivi, dubine u lukama ispod šlepova isl.) gde ima dovoljno hrane. Sa nastupanjem proleća i zagrevanjem vode, deverike postaju aktivnije i kreću u potragu za hranom neophodnom za dozrevanje polnih žlezda i pripremu za mrest. Mlade jedinke se hrane sitnijim predstavnicima faune dna (pužici i školjkice i dr.). Jelovnik starijih je sličan, samo što jedu vrste većih dimenzija. U bogato zatravljenim područjima, deverike ce "pasti" vegetaciju, ali ne zbog nje same, nego zbog obilja račića i larvi raznih insekata u toj vegetaciji. S proleća deverika se hrani preko celog dana, iako najintenzivnije ujutru i predveče. Sa zagrevanjem vode, vreme hranjenja se deli na jutarnji i večernji period. Sa nastupanjem jeseni i zahlađenjem, prelazi se ponovo na režim sličan onom u proleće do dolaska zime i krtoženja. U potrazi za hranom jata deverika borave i na muljevitim, i na peskovitim pa čak i kamenitim terenima. Ujutro i u manjoj meri, predveče u leto, deverike prilaze obali iz dubine i matice reke, radi ishrane, a najveći deo vreline letnjeg dana provode u dubljim i svežijim delovima matice. Letnje noći provode u plićoj vodi. Brzina rasta deverike je vrlo promenljiva i zavisi od odlika staništa, pre svega količine dostupne hrane u njemu. Mresti se od aprila do juna, kada ženka položi od 100000 do 500000 komada ikre.

Mamci i pribor za lov:

Deverika je vrlo plašljiva riba i neophodno je ne praviti buku na mestu na kome pecate. Takođe pri naglim promenama vremena deveriku je teško pecati jer tada po pravilu uopšte nije zainteresovana za hranu. Može se loviti skoro cele godine, mada nešto slabije zimi kada se povlači u dublje slojeve vode. U toplim danima aktivnija je po oblačnom vremenu nego po sunčanom. Deverika ne uzima odmah mamac, vec ga drži u "trubici" i ne mrda sa mesta, a tek posle nekog vremena, kad reši da pocne da guta, kreće na stranu. To se slaže sa ribolovnom literaturom (i praksom), po kojoj deverika, izdižući mamac, podiže i obara na vodu plovak, pa ga tek onda povlači pod vodu. Najčešći mamci koji se koriste u lovu deverike su crvići, crvena ili ritska tanja glista, hlebni valjčići, kuvana pšenica, sitnija zrna svežeg graška, testo, korica hleba, valjčići od brašna i kuvanog krompira i najstinija zrna kuvanog kukuruza. Lovi se finim priborom, tankim najlonom od 0.15mm - 0.18mm, sitnim udicama broj 14 i 16, za nešto krupnije i udica 12. Štap je poželjno da bude duži (oko 4m), tanak i osetljiv. Najbolje je pecati na plovak (neki laganiji, uskog tela), ali i pecanjem na dubinac se mogu postići solidni rezultati.